ЧОРТАНОВЦИ, МЕСТО ГДЕ СЕ ФРУШКА ГОРА С ДУНАВОМ ВЕНЧАВА На десној обали лепоте Имају театарски фестивал посвећен Шекспиру, Краљев брег и краљевску вилу, плажу из незаборавног филма, дубоке шуме и моћну реку, једини саобраћајни тунел у Војводини и задивљујући вијадукт, јединствен поглед ка фрушкогорским узвишењима, планинарски дом до којег се не пење већ силази, видик који сеже до Карловаца и Новог Сада... Природа је Чортановцима толико тога даривала, а све остало је на људима и њиховој виспрености. На њих се још чека
Текст и фото: Миодраг Грубачки
На месту где Фрушка гора почиње или се завршава, свеједно, где је најближа Дунаву и где се њене источне падине преплићу с Дубоким долом, кроз који протиче поток Будовар, леже Чортановци, село које, веле мештани, угошћује више људи него што има сталних становника. У његових око осам стотина кућа живи око две хиљаде становника, а викенд-насеље, које га окружује са свих страна, има и до три хиљаде мањих објеката и викендица чији су власници махом Новосађани и Београђани.
Трагови насеља овде постоје још из неолита. Пронађени остаци грнчарије, каменог оружја и оруђа указују да су се први досељеници бавили сточарством, ловом и риболовом на Дунаву. Каснији археолошки трагови сежу до првог века нове ере и доба Римљана, који су се задржали до краја V века и за собом оставили више уређених насеља, путева и утврђења. Сачувани су остаци каменог утврђења Кастра Херкулис, из којег је штићен важан римски пут од Сланкамена до Петроварадина. Утврђење је изграђено највероватније крајем III или почетком IV века, а данас је на локалитету Просјаница могуће назрети кружни зид југоисточне куле, висок нешто преко метар, и зидове главног бедема, широке скоро два метра. Истраживања су показала да се део утврђења налази у кориту Дунава.
ВАРЉИВО ЛЕТО 2020.
Да би се овде стигло до реке, ваља се спустити до најниже тачке Дубоког дола. Путеви вијугају кроз густу Михаљевачку шуму, а један се, на изненађење намерника, завршава код планинарског дома „Козарица”, саграђеног 1952. године скоро на самој дунавској обали. Вероватно на планети нема ни једног планинарског дома на надморској висини од осамдесет четири метра, а посебно таквог до којег се мора силазити са брда. Убрзо следи нов занимљив призор: питома пешчана плажа са дрвеном капијом и натписом Варљиво лето ’68.
Грешке нема, али је намера евидентна – управо на том је месту филмска породица непревазиђеног Бате Стојковића, уз звуке бечких валцера и црно вино, јула шездесет осме пролазила кроз безазлене догодовштине у предвечерје европских превирања. Док су се у реци освежавале Чехиње из оркестра „Пањенки” и читав низ упечатљивих ликова из локалног миљеа, у кинематографском делу Горана Паскаљевића из 1984. се у дунавским недогледима назиру и мост на аутопуту код Бешке, Ковиљски рит, Аркањ, спрудови и раскошне врбе, нанизане уз песак... На једној од њих, табла на којој пише „Врба љубави” опет непогрешиво упућује на познату сцену из филма у којој су Петар (Славко Штимац) и Ружењка (Сања Вејновић).
Плажу и шуму од сеоских улица дели железничка пруга Београд – Нови Сад. Њена траса води кроз једини тунел у Војводини, а потом се наставља вијадукт дужине скоро три километра (у изградњи), захваљујући којем се у последње време Чортановци често помињу у медијима. Будућа пруга, пројектована за возове великих брзина, спушта се овде са Фрушкогорја до обале, и наставља уз Дунав ка Сремским Карловцима и Петроварадину.
Над пругом се надвија део насеља назван Краљев брег, по краљу Драгутину Немањићу, оснивачу манастира Ремета, који је на том простору поседовао имање са дворцем. Традицију постојања луксузних објеката наставља Вила „Станковић”, коју је 1930. године сазидао кардиолог Раденко Станковић, професор Медицинског факултета у Београду, лични лекар краља Александра Првог Карађорђевића и намесник краља Петра Другог Карађорђевића. Вила је подигнута према плановима нашег познатог архитекте Драгише Брашована, у стилу српских средњовековних двораца, а смештена је на имању које обухвата 35 јутара распоређених на неколико тераса. Доктор Станковић дошао је до ове локације привучен причама о ветру фрушкогорцу, који струји између Ковиљског рита и Фрушке. Саградио је вилу на месту где би било логично подићи плућну болницу.
После Другог светског рата објекат је национализован и прилагођен протоколарним потребама државних институција, а сада је у надлежности покрајинске администрације у Новом Саду и није отворен за јавност. Ентеријери и дворишни простори Виле „Станковић” послужили су као ефектна сценографија за још једно филмско остварење настало у Чортановцима – Силом отац, које је 1969. режирала Соја Јовановић.
ХАМЛЕТ ИЗ НАШЕГ СОКАКА
Након што је 2009. овде почело одржавање амбијенталног фестивала „Нови тврђава театар”, године 2014. редитељ Никита Миливојевић оснива „Шекспир фест”, интернационални позоришни фестивал чији програм чине савремене светске продукције дела Виљема Шекспира. Одржава се од тада сваке године, вођен идејом да негује дела највећег светског драмског ствараоца извођењем под ведрим небом, као у Шекспирово време, али и да се изузетан простор Виле „Станковић” учини атрактивним културно-туристичким местом.
Посета Вили „Станковић” подразумева и шетњу њеном околином, где се може наићи на неочекиване и готово надреалне природне аквареле, попут уског пролаза усеченог између две терасе, наткривеног дрвеним мостом, са стрмим земљаним вертикалама из којих израња корење и дивље зеленило. Не заборављају у Чортановцима ни своје знамените мештане, међу којима је вероватно најпознатији Андрија Андра Јовић (1877–1945), пионир олимпијског покрета у Србији и оснивач првог фудбалског клуба у Србији – београдског БСК, 1911. године. Први је Србин у чланству Међународног олимпијског комитета, а носилац је и Албанске споменице и дванаест ратних и мирнодопских одликовања. У његову част Олимпијски комитет Србије поклонио је Чортановцима олимпијску заставу и прогласио их „Олимпијским селом”. О Јовићу данас сведоче спомен-плоча постављена на његовој родној кући и табла на улазу у село. Овде се са сетом присећају златног доба туризма, седамдесетих година прошлог века, када је успешно пословао хотел са сто двадесет лежаја, радило шест ресторана у Михаљевачкој шуми, а гости стизали са свих простора некадашње Југославије. Иако природно предодређени као одлично место за одмор, на само двадесетак километара од Новог Сада и на мање од сата вожње аутопутем од Београда, Чортановци су тешко пребродили све транзиционе турбуленције и изнова се боре за туристичко место под сунцем. С обзиром на све потенцијале, ваља се надати и веровати да ће до таквог процвата поново доћи, јер тиме сви добијају – мештани, туристи, викендаши, уметници, археолози, љубитељи природе... А највише намерници жељни новог и неочекиваног, у чему се у овом делу Србије не оскудева.
***
Чортан
Чортан је словенска мерна јединица за око 1,5 килограма рибе, претежно малог шарана. Како је трговина рибом одувек била присутна, и у вези са новцем – куповао се чортан рибе за новце – сматра се да и име села потиче од те речи.
***
Воде Светог Саве
При високом водостају, пловидбом кроз рукавац назван Стари Дунав може се стићи до манастира Ковиљ, на супротној обали. Тим водотоком је у XII веку пловио и Свети Сава, када је пошао у манастир да измири свог брата Стефана са угарским краљем Андријом Другим. Задржавши се кратко и код Чортановаца, наишао је на извор и окрепио се, па је извор до данас остао Савинац. Уређен је и обложен каменом 1890, а обновљен пре петнаестак година.
На месту где Фрушка гора почиње или се завршава, свеједно, где је најближа Дунаву и где се њене источне падине преплићу с Дубоким долом, кроз који протиче поток Будовар, леже Чортановци, село које, веле мештани, угошћује више људи него што има сталних становника. У његових око осам стотина кућа живи око две хиљаде становника, а викенд-насеље, које га окружује са свих страна, има и до три хиљаде мањих објеката и викендица чији су власници махом Новосађани и Београђани.
Трагови насеља овде постоје још из неолита. Пронађени остаци грнчарије, каменог оружја и оруђа указују да су се први досељеници бавили сточарством, ловом и риболовом на Дунаву. Каснији археолошки трагови сежу до 
првог века нове ере и доба Римљана, који су се задржали до краја V века и за собом оставили више уређених насеља, путева и утврђења. Сачувани су остаци каменог утврђења Кастра Херкулис, из којег је штићен важан римски пут од Сланкамена до Петроварадина. Утврђење је изграђено највероватније крајем III или почетком IV века, а данас је на локалитету Просјаница могуће назрети кружни зид југоисточне куле, висок нешто преко метар, и зидове главног бедема, широке скоро два метра. Истраживања су показала да се део утврђења налази у кориту Дунава.
Да би се овде стигло до реке, ваља се спустити до најниже тачке Дубоког дола. Путеви вијугају кроз густу Михаљевачку шуму, а један се, на изненађење намерника, завршава код планинарског дома „Козарица”, саграђеног 1952. године скоро на самој дунавској обали. Вероватно на планети нема ни једног планинарског дома на надморској висини од осамдесет четири метра, а посебно таквог до којег се мора силазити са брда. Убрзо следи нов занимљив призор: питома пешчана плажа са дрвеном капијом и натписом Варљиво лето ’68.
Док су се у реци освежавале Чехиње из оркестра „Пањенки” и читав низ упечатљивих ликова из локалног миљеа, у кинематографском делу Горана Паскаљевића из 1984. се у дунавским недогледима назиру и мост на аутопуту код Бешке, Ковиљски рит, Аркањ, спрудови и раскошне врбе, нанизане уз песак... На једној од њих, табла на којој пише „Врба љубави” опет непогрешиво упућује на познату сцену из филма у којој су Петар (Славко Штимац) и Ружењка (Сања Вејновић).
Немањићу, оснивачу манастира Ремета, који је на том простору поседовао имање са дворцем. Традицију постојања луксузних објеката наставља Вила „Станковић”, коју је 1930. године сазидао кардиолог Раденко Станковић, професор Медицинског факултета у Београду, лични лекар краља Александра Првог Карађорђевића и намесник краља Петра Другог Карађорђевића. Вила је подигнута према плановима нашег познатог архитекте Драгише Брашована, у стилу српских средњовековних двораца, а смештена је на имању које обухвата 35 јутара распоређених на неколико тераса. Доктор Станковић дошао је до ове локације привучен причама о ветру 
фрушкогорцу, који струји између Ковиљског рита и Фрушке. Саградио је вилу на месту где би било логично подићи плућну болницу.
Након што је 2009. овде почело одржавање амбијенталног фестивала „Нови тврђава театар”, године 2014. редитељ Никита Миливојевић оснива „Шекспир фест”, интернационални позоришни фестивал чији програм чине савремене светске продукције дела Виљема Шекспира. Одржава се од тада сваке године, вођен идејом да негује дела највећег светског драмског ствараоца извођењем под ведрим небом, као у Шекспирово време, али и да се изузетан простор Виле „Станковић” учини атрактивним културно-туристичким местом.
Не заборављају у Чортановцима ни своје знамените мештане, међу којима је вероватно најпознатији Андрија Андра Јовић (1877–1945), пионир олимпијског покрета у Србији и оснивач првог фудбалског клуба у Србији – београдског БСК, 1911. године. Први је Србин у чланству Међународног олимпијског комитета, а носилац је и Албанске споменице и дванаест ратних и мирнодопских одликовања. У његову част Олимпијски комитет Србије поклонио је Чортановцима олимпијску заставу и прогласио их „Олимпијским селом”. О Јовићу данас сведоче спомен-плоча постављена на његовој родној кући и табла на улазу у село.
Овде се са сетом присећају златног доба туризма, седамдесетих година прошлог века, када је успешно пословао хотел са сто двадесет лежаја, радило шест ресторана у Михаљевачкој шуми, а гости стизали са свих простора некадашње Југославије. Иако природно предодређени као одлично место за одмор, на само двадесетак километара од Новог Сада и на мање од сата вожње аутопутем од Београда, Чортановци су тешко пребродили све транзиционе турбуленције и изнова се боре за туристичко место под сунцем. С обзиром на све потенцијале, ваља се надати и веровати да ће до таквог процвата поново доћи, јер тиме сви добијају – мештани, туристи, викендаши, уметници, археолози, љубитељи природе... А највише намерници жељни новог и неочекиваног, у чему се у овом делу Србије не оскудева.
